Овај филм је тешка социјала, али када се гледа има се утисак да се гледа најдивнија бајка. Опет у филму је све као у најгорем кошмару. Шта је то што доприноси том утиску бајке?
Да ли је то индијски шарениш људи и боја?
Да ли је то немогућа прича за наше поднебље?
Да ли је то баш сурова реалност коју приказује, јер ми ипак живимо и ако на јави као у Дизниледну?
Можда све од овога може бити разлог.
Прича је: Удовице у индији су одбачене. По законима из древне Свете књиге, написане пре 2000 година, удовица има само 3 решења када остане без мужа. Да се спали са њим на ломачи, да се преуда за мужевљевог млађег брата, уколико га има, и да остане одбачена и беспризорна.
У филму је прича о овим одбаченим удовицама, које живе у некој врсти комуне која донекле подсећа на манастир.
Када у ту "комуну" дође 6-годишња девојчица која је остала без "мужа", она ће својом дечијом врцавошћу и неустрашивоћу да покрене точак који је годинама стајао у блату.
Време радње је почетак успона Гандија. 30'-те године прошлог века. Кроз филм веома битну улогу имају и кратки осврти на Гандија, који као да најављују велике промене које ће се десити.
Оцена: 8 од 10
Нема коментара:
Постави коментар