Овај шведски филм који је радио прослављени Тарковски, није ми дао задовољство као што га даје Бергман. Тарковског не волим, и нисам баш љубитељ његове уметности. Обично за такве ауторе које не волим, али препознајем њихов уметнички рад, кажем да без обзира на све увек вреди погледати њихова дела, јер остављају утисак и пружају инспирацију.
За Тарковског не мислим тако. Он је можда био добар за фестивале и за филмске школе, али за обичног гледаоца не. Заобилазите га.
Овај филм и нема неку радњу. Фокусира се на ликове и улази у њихову суштину. Али то је тако болно, а свакако не желим нико да осећа бол. Психичку.
Нашао сам опет пар сцена и слика које су одличне, али не да се због тога мора гледати филм.
Оцена: 5 од 10
Значи од Тарковског сам погледао, колико се сећам: Носталгију, Сталкера, Соларис и овај филм, и не знам који је гори од којег. А ја настављам да га гледам. Мазохизам чист, а можда ме изненади неким драгуљем који ће ме померити са места.
Нема коментара:
Постави коментар