Потомци (The Descendants) 2011.

 

 

Ево и једног новијег филма у мојим филмским записима. Чак један од овогодишњих лауреата на разним фестивалима. Џорџ Клуни. Разлог да филм гледају жене. Џорџ Клуни. Разлог да филм гледају мушкарци.
Свиђа ми се што у овом филму уопште улогу не игра нека његова мужевност и позирање, већ баш његова рањивост и обичност.
Џорџ глуми Мета. Мет је успешни адвокат са Хаваја. Његовој жени дешава се несрећа и она доспева у кому. Извесно је да ће умрети а Мет покушава да повеже нити свог живота и живота својих ћерки. Те ниту су близу пуцања, када сазна да га је жена варала и намеравала да се разведе од њега.

Леп филм. Баш је леп. То што у позадини има ту неку трагичну причу, уопште се не доживљава трагично. Баш напротив.
Лепо је и то што су као локација, одабрани Хаваји. Добар део филма сам желео да одем једном тамо. Свидео ми се и поечтак, када Мет прича: "Пријатељи ми кажу да уживам јер живим на Хавајима. Да се по цео дан излежавам и сурфујем. Па ми овде исто патимо као и други. Наши канцери су смртни као и другде, и наше срдобоље боле као и друге. Нисам био на сурфу 15 година...."

Оцена: 7 од 10

Кабинет доктора Калигарија (Cabinet of Dr. Caligari) 1920.

Овај филм треба посматрати заиста из више углова. Из угла да је то немачки филм настао у време једне од највећих криза немачког народа, одмах након пораза у Првом Светском Рату. Из угла да је то психолошки трилер са примесама хорора, и из угла да је то неми филм.
Где то греше данашњи ствараоци оваквих филмова па испадају смешни, а овај цвет изникао у филмској зори, и даље мирише и изгледа свеж после скоро 100 година. А то је у филмском свету заиста пуно.

Прича: Човек прича о ужасу који му се догодио у родном месту. Он и његов пријатељ су присуствовали вашарској представи извесног доктора Калигарија. Један "живи мртвац" је његовом пријатељу прорекао да ће до јутра бити мртав. Када се то деси а затим и низ других злочина, постоји сумња у доктора Калигарија и његовог "живог мртваца". А да ли су они кривци?

Оцена: 8 од 10

Анђео (Angel) 1937.

Још један велики редитељ. Ернст Љубич. Још једна велика звезда. Марлена. Још један класик. Анђео.
Марлена је "Анђео" предивна жена која заводи у Паризу док јој је муж на службеном путу, мушкарца, који постаје опседнут њоме. Он покушава да је нађе али безуспешно јер она није оставила о себи никакве трагове.
Сасвим случајно је среће код пријатеља и испоставља се да је то жена његовог пријатеља. Обоје се претварају, а мушкарчево срце гори, док жена се прибојава да је он не открије пред мужем. Муж и не сања да је жена о којој му је пријатељ толико причао заправо његова жена, кад буде сазнао и његово ће се срце распламсати.

Веома лепо филм који је ладно могао да буде и као драма режиран. Нема уопште кадрова сниманих ван студија, сем два не толико битна (аеро снимак Париза, и сцена испред кола). Све остало је студијски. Веолео бих да ово дело видим и у позоришту. Љубавни троугао и сасвим добра тема за добар филм, или добру драму.

Оцена: 7.2 од 10

Дама на један дан (Lady for a Day) 1933.

Када се ради о редитељима као што је велики Френк Капра, онда се његови филмови гледају без размишљања. Као домаћи задатак. Знаш градиво, седи и научи.

Сиже приче: Сиромашна продавачица Ени, годинама се дописује са ћерком која живи у Шпанији. Ћерки пише како је она део њујоршког естаблишмента и измишља приче о себи у суперлативу. Ћерка пожели да наком много година сретне мајку и прилика за то је њена веридба са шпанским племићем. Ени је сва изгубљена јер ће њена ћерка сазнати да јој је мајка готово уличарка а не нека племићка. Да не би дошло до тога, локални криминалац Дејв, за којег је Ени нека врста празноверице, организује лажни живот. Све је спремно за превару, али...

Једна заиста лепа драма са комичним елементима. Врхунски глумци и још бољи редитељ.

Ево једне једине музичке тачке из филма...

Порука (The Message) 1977.

Школски филм о исламу. Направљен као играни филм са тада великим звездама Ентони Квином и Иреном Папас, али прилично не-филмичан.
Шта фали филму, а шта је добро?
Пошто је филм прављен по кодексима ислама није смео да буде приказан лик Мухамедов, а све се у филму врти око њега. То је изведено прилично траљаво, тако што када је Мухамед централна фигура у кадру, камера приказује онога ко се Мухамеду обраћа. А пошто нема ни Мухамедовог гласа, онда оно што би он рекао, каже неко од његових сапутника.
Мислим да сада и најслабији филм са сценама борбе изгледа боље од овог филма, а у филму има заиста доста приказа борби, али са изузетно мало статиста.
Филм је опет и поред ових недостатака који су били неминовни с обзиром да се филм обраћа пре свега муслиманима, прилично гледљив.
Сад оно што је у филму, то јест та историја ислама не слаже се са нечим што сам читао, али је свакако идеализовано виђење.
Претпостављам да се овај филм пушта у муслиманском свету за њихове велике празнике Бајрам, Рамадан... као што се у хришћанском за Ускрс пушта филм "Исус" и остали о Христосу.

Укупан утисак и није тако лош, главна замерка је можда и дужина. 3 сата траје, а могли су то да сведу бар на 2 а да ништа не изгубе од аутентичности.

Оцена 6 од 10.

Кугле са кревета и дршке за метулу (Bedknobs and Broomsticks) 1971.

Леп дечији филм.

У предвечерје 2. Светског Рата, енглеска домаћица добија дописне лекције о вештичарењу. Њену свакодневицу ће пореметити троје малишана који се због бомбардовања Лондона, склањају у њену кућу на селу.
Ускоро њена тајна о вештичарењу бива откривена, а авантура која за циљ има одбрану Енглеске од Немачке инвазије, почиње на крајње необичним местима, као што је фантастичано острво на којем господаре животиње.
Прелепо остварење, које је прави породични филм и препоручио бих га увек пре него Харија Потера, ако баш мора са тим вештицама и мађијама.
Филм има много музике и играња, а издвојио бих сцену на Лондонској бувљој пијаци, која траје 20-так минута.

Оцена: 7 од 10

Совјетска прича (The Soviet Story) 2008.

Још један врхунски документарац.
Разлог за скидање овог филма са нета, био је заправо погрешно протумачен део текста. Изгубљено у преводу, што би рекли. Мислио сам да се ради о филму који приказује неки алтернативни крај 2. Светског Рата, само сам прелетео очима по тексту.  Још кад сам видео велику оцену на релевантним сајтовима. Ем што то није играни филм, него документарац (а ни то нисам знао), ем што је то један од најбољих документараца и филмова уједно које сам погледао. Али и најгрознији.
Можда бих паралелу могао да направим са документарцима који говоре о холокаусту, али ни приближно. Ово је много шира прича. У сваком случају главна тема је Совјетски Савез и његова историја, која је дуго била скривана, то јест прећуткивана.
Сличност совјетског комунизма, заправо једнакост са немачким фашизмом и опомињање због садашње ситуације. Рађања неког новог фашизма.

Филм је изузетно сугестиван и крајњи утисак треба да буде донет само на основу много, много података, и доброг познавања историје Совјетског Савеза и Русије.
Без обзира на то, неке ствари се не могу прећутати и ставити у архиву. А то је да су комунисти били исти као и фашисти, ако не и гори.

Филм сам морао да прекинем због крајње мучног утиска који сам имао при гледању, па сам га наставио касније. Грозан, грозан...

Веома ме је изненадило када пред крај приказују неке промотивне спотове парламенарних странака у Русији, који су све само не "демократски". У ствари, чисто су фашистички.

У току ситних сати (After Hours) 1985.

Доста је оних који прате Скорсезеов рад, а да су пропустили овај драгуљ из његове круне.
Толико се осећа дух 80-тих и Њујорка у овом филму, да ништа не делује нестварно, (и ако је прилично нестварно), већ гледаоца води на један невероватан пут. Пут на којем никад не би пожелео да се нађе и сам.

Грифин Дан је у улози службеника, који постаје главни актер у невероватном сплету околности које се дешавају у току једне њујоршке ноћи. На позив девојке коју упознаје у ресторану, одлази код ње у други крај Њујорка. Испоставиће се да и ако су обоје у истом граду, као да живе у два различита космоса, а не града. У улози девојке је Розана Аркет. Увек интригантна и пријатна за гледање.

Оцена 7.5 од 10

Уметник (The Artist) 2011.

Одавно за неки филм нисам рекао "најбољи филм свих времена". Онако младалачки и са ентузијазмом. Е за овај морам. НАЈБОЉИ ФИЛМ СВИХ ВРЕМЕНА.

Ако освоји Оскара, у пар категорија, а номинован је.. онда могу рећи и да за Америку има наде. Ако не, авај, ко да је Оскар па и битан.

Клифтон је звезда немог филма. 20-тих година када се дешава пад берзе и прелазак на тон-филмове, Клифтон се суочава са самим собом. Од раскалашног и безбрижног живота филмске звезде, опрашта се на прилично неславан али тако карактеристичан начин. Да ли ће се извући? Да ли љубав може победити свог највећег непријатеља? Понос?

Жан Дужарден (ако се тако изговара) је феноменалан. Перфектан. Сјајан.
Бернис Бижу (ако се тако изговара) је прелепа, преталентована, предобра, премагична.

Због оваквог филма се филмови и гледају.

За сељачине којима смета што је овај филм нем (без говора) овај приказ није ни писан. Музика је одабрана по мери.

Мали Јерусалим (La Petit Jerusalem) 2005.

 

Амери не могу да сниме овакав филм. Мислим да је ово школски пример у чему се разликују амерички филмови од остатка света. И да само необразована особа у уметности и свакој другој сфери, може да више цени амере.
Филм прати сазревање младе јеврејке, која живи у Паризу.
У неким сценама је досадан, можда и претенциозан, сувише окренут уметности, али опет тако добар.
Јеврејка је сва погубљена. Проучава филозофију (Канта, Ничеа, и тако ту сморну екипу), сексуално је заинтригирана, а животно празна. Окружена је ортодоксном породицом где је све подређено религиозној свакодневици. Упознаје брку муслимана и њих двоје ко два ванземаљца, нешто хоће, а не знају ни сами шта.
Није ово филм баш о љубави између особа различите вероисповести (јеврејке и муслимана), како сам прочитао сиже, пре него сам филм скинуо. Ово је пре свега филм о односу религиозног и сексуалног и помирењу истога.
Свака религиозна особа је уједно и сексуална. Када због религиозности човек спутава сексуалност, тада и та религиозност долази у питање.

Оцена: 7 од 10

Цват липе на Балкану

Управо се завршила и ова домаћа серија и ево неких мисли о истој.

Повремено досадно и поновљиво, можда превише развучено, али ипак вредно пажње.
Због чега вреди гледати? Због младих нада српске глума који се појављују у серији. Због старих асова који не заборављају занат. Због осећаја носталгије који се повремено јави.

Ова серија по роману Гордане Куић ми је боља од Самарџићеве екранизације њеног првог романа - Мирис кише на Балкану, која је ишла непуну годину пре ове серије.

Ово су исти јунаци, само старији и у тумачењу неких других глумаца. Сви су бољи овде изузев лика који су оживеле код Самарџића, Александра Бибић (балерина), а у "Цвату липе.." Наташа Нинковић. Бибићева је ваљда зато што је млађа а и условно речено није директно из бранше, појела Нинковићеву.  Није Наташа Нинковић лоша, далеко било, али ми се Бибићева представа младе Рики Салом више допада.

О мишевима и људима (Of Mice and Men) - 1992.

На жалост нисам читао класичну америчку новелу Џона Штајнбека, нити сам погледао иједну верзију филма или представе, рађене по њој.
Овај филм је свакако врх и питам се какав би имао утисак да сам читао и књигу.

Радња: Двојица изгладнелих радника путује по Америци у време депресије (1920-тих) у потрази за послом. Један од њих је Џорџ (Гери Синиз) паметан човек пун надања. Други је умоболни Лери. Голијат голубијег срца и дечије душе.
Запошљавају се на ранчу где ће их задесити многе невоље. А највећа у лику прелепе супруге газде ранча, у тумачењу Шерилин Фен. Тада (1992) када је филм рађен, она је заиста била међу првих 10 жена на свету.
Гери Синиз...не толико убедљив колико је он фаца сам по себи
Џон Малкович...лудак глуме. Да ли је тај човек имао неку досадну или "нормалну" улогу? Не.
Шерилинка...мало јој глума то јест улога подсећа на класичну Мерилинку, али је вредна пажње.

Оцена... 7 од 10

Отета (Taken) 2008

До сазнања о овоме филму дошао сам данас. И то на необичан начин. Гледао сам интервју са Радетом Шербеџијом у коме каже да је радио са Лијамом Нисоном, на наставку филма Отета. Нахвалио је Лијама као глумца са којим је поред Џона Тортура има најбољу интеракцију.

Заинтересујем се и наравно по ИМДБ-у погледам о чему се ради. Мало је више муке требало да се нађе филм, јер није баш свеж, али није било ни нешто нарочито тешко.
Скидох, погледах, и седох да напишем блог :)

Сјајан филм. Трилерчић ко створен за угодно проведен део поподнева. Лијама нисам никада нешто посебно волео. Шта год да глуми, његова фаца ми је увек иста. Да је у комедији или трагедију, увек има исту фацу. Углавном тужну. Благо-телећи поглед, што би рекли.

У овом филму главни негативци су шиптари. Они су организатори отмица девојака, које продају у бело робље. Једна од жртава је и ћерка бившег специјалца, којег глуми Лијам. Док је дошло до акције протекло је 20-так минута. Све касније пршти до краја. Одлично.
Филм и није нешто дуг. Сатић ипо. Таман. Да је дужи не би ваљао, да је краћи не би се звао филм.

4400

Веома заводљива серија, рађена у маниру најбољих трилера и научне фантастике.
Сиже приче је: До Земље долази комета из које силази 4400 несталих особа у последњих 60 година. Оне се појављују исте онакве какве су биле у тренутку свога нестанка. Америчка влада их држи у карантину извесно време, али нико не може да од њих да неки податак више. Ни о томе како и зашто су нестали, нити где су се налазили. Влада Америке, оформљује групу која је задужена за надзирање ових људи. Пуштају их из карантина а код њих се почињу појављивати неке надприродне способности, које ће променити слику света према њима.
Углавном неприхваћени од својих најближих (од којих су многи и помрли за време њиховог нестанка) ове 4400 особе су окренуте саме себи. Удружују се и почињу живот у специфичној комуни, коју предводи харизматични бизнисмен.

Оцена... 7.6 од 10

Још један од квалитета серије је што је прилично "кратка". 4 сезоне са укупно 42 епизоде од по 40-так минута. Ни мало, ни много.

Певај брате

Сад кад је наступила извесна пауза (вероватно и крај прве сезоне), да дам неко мишљење о овој серији. Певај брате. Својеврсни наставак успешне представе.

На жалост у свом ТВ издању ова представа је донекле пала, мада има и извесних побољшања. Пала је пре свега у Андрији Милошевићу и Милану Васићу. Толико су понављајући да је то досадно. Андрија у улози блазираног певача лаких нота, а Милан као реп певач из блокова. Једини ко је своју улогу проширио и урадио добар посао је Милан Калинић. То је искрено да кажем за мене изненађење. Позитивно.
Побољшања која серија нуди је у лепези занимљивих ликова који окружују главне јунаке. Пре свега увек интересантна Тијана Чуровић у улози Фајтине жене, Маја Шаренац у улози спонзорке Силване, и Нина Јанковић као У-Џејлова девојка Беца.
Чини се да се са разлогом ушло у ТВ продукцију представе, али да идеја није израђена до краја, већ да се радило у ходу. А за тако нешто је потребно много више.
Без обзира на све, препоручујем ову серију за гледање. Нека оцена буде 6 од 10.

У потрази за Исусом са склопљеним очима

Searching for the Wrong-Eyed Jesus (2003)

Нисам баш неки посебан љубитељ документараца, углавном их гледам на телки, али када наиђем на добру препоруку као за овај, онда не пропуштам. А овај је био заиста сјајан. 

Предиван филм (документарни), који свој фокус баца на Југ Сједињених Држава, и кроз сјајну музику (углавном кантри-блуз) упознаје нас са мноштвом живописних предела и ликова.

Уобичајена роуд-муви поставка. Лик изнајмљује неки олупани лимо, и путује по Југу. Среће људе који му причају о себи. О свом одрастању, историји краја, музици.
Посебан акценат је стављен на веру, јер религија и прича о Богу и сатани су најчешћа тема међу сиротињом са југа. Вајт треш и реднекс.

Увек ми оставља утисак када јужњаци причају о неком злочину. Типа... "Ушао је у банку, рекао службеници да му напуни торбу са ловом. Држао је у руци машинку и испалио пар хитаца у ваздух ради упозорења. Рикошет је погодио бебу која је спавала у колицима. Била је мртва на лицу места. Побегао је без пара. Битанга је нестао у мочвари. Вероватно су га појеле зверке. Имао је леп крај. Заслужио је електричну столицу." И то прича рецимо неки чичица од својих 90 лета, са таквом мирноћом на лицу као да прича о томе како тврдо скувати јаје.
Обожавам тај дух и такву причу, што не значи да чезнем за њиховим животима, али је увек лепо и занимљиво гледати.