Уметнички филм Микеланђела Антониониа и Вима Вендерса.
Неколико неповезаних прича о љубави, које одишу тугом јер су или неоствариве, или неразумљиве, или долази до прекида љубави. Мада опет и са тим бедак стварима, не стиче се утисак да је то крај света, већ просто да смо као људи сувише несавршени и да без одрицања самих себе не можемо очекивати срећу. А како је нама немогуће да се одрекнемо сами себе, увек пливамо у неким полузадовољствима и не можемо да се остваримо.
Ово сам отишао у неку филозофију. У принципу филм је добар. Можда нешто није баш ни најјасније, али то је увек могуће када се среће уметност, па ти онда брајко дај своју верзију, баш као што сам и ја дао.
Можда и превише голотиње, али бар се имало шта видети. Неке од најлепших европских глумица из 90-тих година прошлог века су се у овом филму скинуле и урадиле још понешто.
Увек занимљив Џон Малкович је нека врста наратора у филму.
Оцена: 7 од 10.
Нема коментара:
Постави коментар